Фонемска свесност и њена улога у усвајању читања

Свесност о гласовној структури речи развија се од ширих сегмената – реченице и речи ка најужим – фонемским/гласовним. Дете најпре у говорно-практичној ситуацији аудитивно перципира целе реченице као јединствене форме допуњене невербалним говором и контекстом. У следећој фази дете успева да аудитивно опази речи као одвојене целине у реченичном склопу и то је општији метакогнитивни ниво. Када дете постаје способно да реч у говорном језику, по инструкцији, разложи на слогове или слогове обједини и перципира као реч (често уз подршку “тактирања” дланом) – говоримо о ФОНОЛОШКОЈ СВЕСНОСТИ.

Дете је узрасно, у овом смислу, фонолошки свесно већ између 3. и 4. године.
Међутим, овај ниво свесности није релевантан показатељ будућих читалачких способности тј. то што дете уме да реч разложи на слогове и слогове сажме у реч – не говори нам ништа о будућим читалачким способностима детета!

Уколико дете нпр. уме реч СУНЦОБРАН да разложи на слогове: СУН-ЦО-БРАН то нам ништа не говори о томе какав ће он бити читач!

Међутим, последњи – најужи ниво бива значајан показатељ будућих читалачких способности – ниво ФОНЕМСКЕ СВЕСНОСТИ која се односи на свест о најмањим језичким јединицама-гласовима. Стога је појам фонемске свесности ужи од појма фонолошке, који укључује и поменуту свест о слоговима, риму и сл.

Да ниво развијености фонемске свести бива предиктор будућих читалачких способности, показују нам многа истраживања. Стога систематска процена ове функције на предшколском добу бива незаобилазна процедура која је део секундарне превенције будућих потешкоћа у читању, а тиме и учењу.

Оно што је добра вест јесте да фонемска свесност није функција која сазрева већ и компетенција која се стимулативним програмом оснажује и унапређује. На то нас упозоравају савремене студије које указују да подучавање деце словима на ранијем узрасту поспешује и развој њивове свести о гласовној структури речи!

Стога би стимулативни програми, који би били усмерени ка ранијем предшколском периоду у погледу стимулације и развоја фонемске свесности, имали још јачи превентивни карактер.

Могло би се рећи да би се на овај начин код деце код које су присутни рани индикатори будућих сметњи у читању (а они се могу обухватити поступцима ране (неуро)когнитивне процене) или у чијој породици постоји вероватноћа да се ове сметње јаве – могло стимулативно превентивно деловати, чиме би се ублажио степен испољавања будућих сметњи у читању па и сметњи типа дислексије.

Ефективни превентивни програми, при томе, подразумевали би да процена и стимулација иду “руку под руку”, чиме би се њихова снага и ефективност мултиплицирала, на корист деце и њихових читалачких вештина.

Posted in Блог and tagged , , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published.